Putopis
Avion kojim odlazim iz Rusije mirno klizi kroz oblake kojih je ovih dana bilo u izobilju. Ponovo oko sebe čujem srpski jezik, putnici dremaju, pijuckaju kafu i sokove. Sve je ponovo uredno, čisto i civilizovano. Pre samo nekoliko dana bili smo u šatoru oko kojeg su iz sve snage zujali komarci u nameru da nas pojedu. I to ne bilo kakvi komarci, već ih je bilo raznih fela, od onih malih, maleckih, čiji se ubod i ne oseti ali posle svrbi do neba do velikih, dobroćudnih, čiji se ubod oseti tek kada završi sisanje krvi, i koji odmah svrbe... I jedni i drugi su neosetljivi na sredstva za teranje insekata, verovatno su ona napravljena za neke civilizovane, gradske komarce. Imali smo na našem putu i obade, velike muve koje ubadaju po rukama i nogama čim se zaustavimo, na nekim mestima smo morali satima da hodamo da nas ne bi ujedali. Sa nekima smo se emotivno vezali, pratili su nas satima tako da smo več počeli da ih raspoznajemo po obliku njihovih obadskih lica, i nadevali smo im imena... Ljena, Olja, Cana, Mica... Razmišljam, kako je sve počelo?
Prošle godine, u oktobru mesecu gledajući televiziju video sam ruske predele, zelene, široke, zaključio da bi bilo lepo ovuda voziti bicikl i - eto... Nađoh drugare, Uglješu i Nemanju, napravili smo troškovnik, dogovorili smo se da pokušamo da nađemo sponzore, dali ime našem malom poduhvatu CikloRusija 2007 te krenuli u akciju. Uz medijsku pomoć «Danasa» i «Index» radija za ovaj naum se čulo malo šire tako da smo sakupili nešto novca, nešto dodali i 14. jula krenuli u avanturu...
Uglješa i Nemanja su studenti, vremena imaju u izobilju, dok sam ja radnik sa ograničenim godišnjim odmorom tako da smo demokratski 
odlučili da idem avionom dok će njih dvojica polako, dva dana vozom. Tako i bi. Ispratio sam ih u sredu sa perona, otišao na posao, radio dva dana i u petak seo na avion i za tili čas se obreo u Moskvi. Pre poletanja dobio sam sms poruku u kojoj piše da su mi stvari koje sam poslao vozom u ambasadi Srbije i da u avionu potražim gospođu Olgu, obezbediće mi prevoz do tamo. Nađoh je, i sam iznenađen ovakvim razvojem situacije.
Kasnije, u našem predstavništvu, uz proju saznao sam otkud ovakav doček. Na železničkoj stanici Uglješu i Nemanju sačekali su Ana i Kosta, naši prijatelji iz Moskve. Anu smo upoznali preko Interneta, ponudila se da nam prevede internet prezentaciju na ruski jezik, što smo obilno koristili. Kako su momci prvi put u ovom milionskom gradu, zgodno je da
ih neko uputi kuda ići, šta videti i tako dalje. Kosta je Anin drug, takođe voli našu zemlju i eto... Ana je predložila da se ode do ambasade i pokazala im put. Ova zgrada je nekada bila predstavništvo SFRJ, pretrpela je sve političke i ostale promene koje su se dogodile tokom nesrećnih devedesetih godina. I dalje ponosno stoji, velika u svom nekadašnjem sjaju. Osoblje koje se tu zateklo (bio je petak posle podne) iznenađeno je namerom da se vozi bicikl po lošim ruskim putevima, predložili su da ovde ostavimo stvari do sutra, ponudili svaku pomoć... Kasnije su otišli da pre kiše vide rusku prestonicu, Crveni trg i ostale znamenitosti.
Uveče, konačno smo bili na okupu a u pljusak koji je moskovske ulice pretvorio u blatnjave potoke je prestao. Otišli smo do stana naše moskovske domaćice, Daše iz «Hospitaliti kluba», međunarodne organizacije koja organizuje smeštaj po kućama na bazi reciprotiteta (ja udomim tene a ti mene) vozeći se metroom, koji je tako organizovan da je jednostavno snaći se. Stvari su nam na bezbednom, u ambasadi, mi takođe, od uzbuđenja nismo mnogo spavali i jedva smo dočekali jutro. Kada je konačno svanulo, pozdravili smo se sa Dašom, uzeli opremu iz ambasade, pozdravili se sa Goranom i Rajkom koji su tražili da im se obavezno javljamo sa vremena na vreme i pošli na Crveni trg odakle smo namerni zvanično krenuti u avanturu.
Trg je zbog nečega bio zatvoren, tako da smo iz daleka videli crkvu svetog Vasilija Blaženog, Kremlj i ostale znamenitosti. Stali smo na nultu 
tačku ruskih puteva, koja se nalazi tačno pred kapijom trga, pogledali u pozlaćenog anđela iznad kapije i pomislivši želju bacili novčić iza leđa. Na ovaj način je počela naša ekspedicija, u 14. sati po moskovskom vremenu. Na ovom putovanju ideja nam je bila da u prvom delu puta upoznamo prirodu Rusije prolazeću kroz njenu dubinu, kroz mala sela putevima trećeg reda, a da pred kraj posetimo veće gradove, Veliki Novgorod i da put završimo u Sankt Peterburgu, ispred spomenika Petru Velikom, osnivaču ovog grada. Krenuli smo užurbanim moskovskim bulevarima, prospektima, kako ih ovde zovu, preskačući neke od njih, izbegavajući brze i nove automobile koji idu velikim brzinama, ne mareći za pešake. Semafori kratko svetle zeleno, ostala je misterija kako bake i deke sa štapom uspeju da pređu široku ulicu za to kratko vreme. Posle sam se setio da i nisam video takve bake i deke, verovatno čim uspore hod da ne mogu preći ulicu odsele se ili...
Posle pedesetak kilometara saobraćaj se malo proredio tako da smo asfaltnim putem sa više traka polako napredovali, vozeći pored kamiona. Profil terena je talasast, nigde nema ravnih deonica, kao kod nas u
Vojvodini, na primer. Stalni kratki usponi pa kratke nizbrdice. Kasno posle podne stigosmo u grad Volokolamsk, gde smo trebali da prespavamo kod drugog domaćina, takođe iz «Hospitaliti kluba», Alekseja. Ipak, odlučili smo da u ovom gradu sa našim domaćinom samo ručamo, posedimo i odmorimo pa da nastavimo dalje jer do mraka ima dosta a kasno smo krenuli. Tako i uradismo, na gradskom trgu, izazivajući znatiželju prolaznika sačekali smo Alekseja. Odveo nas je u jedan od dva kafea gde smo pojeli dosta ukusnu večeru. Porazgovarali smo, poklonili mu majicu na kojoj smo štampali logo naše ekspedicije, i otperjali dalje, želeći da do 
mraka, koji ovde pada posle 10. sati uveče, stignemo do Novojerusalimskog manastira gde smo mislili da prespavamo. Zaista, posle nekog vremena stigli smo tamo. Manastir je delom verski objekat a delom muzej, kapija je zatvorena. Pojavljuje se dedica koji ima nekakvu uniformu, predstavlja se kao čuvar, kaže da je sve zatvoreno. Pitamo ga gde možemo da prespavamo noćas, kaže da možemo baš tu, kod zidina manastira, on će da nas čuva. Umivamo se kod njega u kupatilu, podižemo šatore, na malom primusu na gas kuvamo supu i provodimo prvu noć pod šatorom u zemlji Rusiji. Ujutru, čičica nas budi i pita da li imamo neku sitninu. Dajem mu pedesetak rubalja (1 rublj = 2,25 dinara) i svi smo zadovoljni.
Nastavljamo vožnju, i dalje je teren gore-dole, vetar bije u lice. Interesantno nam je što vozimo po stranoj zemlji, ipak vožnja po putu rezervisanom za saobraćaj motornih vozila nije naročito interesantna, tek kada prolazimo kroz manja ili veća mesta možemo po nešto da vidimo. Na kraju drugog dana mesto za bivak nalazimo na livadi na kraju nekakvog putića koji se odvaja od magistrale u blizini ograđenog naselja za odmor. 
Stidljivo smo pitali prolazećeg vozača traktora da li se ovde sme i može postaviti šator, odgovorio nam je izenađeno, naravno da može, čudeći se pitanju. Kasnije tokom puta smo videli stvarnu veličinu ove zemlje, mesta za bivake ima više nego dovoljno tako da je skoro i nepotrebno pitati koga. Često i nema nikoga koga bi pitali, znali smo da budemo sami kilometrima unaokolo ne bi bilo nikoga. Na livadi provedosmo noć, ujutru posle doručka spakovali smo se i krenuli. Ovakav način putovanja predstavlja niz rutina koje se steknu posle već posle par dana. Koliko god vozili bicikle uveče se mora bar sat vremena postavljati bivak, skidati stvari sa bicikla, postavljati šator i tako dalje. Ujutru se sve isto radi, samo obrnutim redosledom. Tako i uradismo, opet smo na zadimljenoj magistrali. Prema planu koji smo napravili u Beogradu tek sutra bi trebali da skrenemo sa ovog, već po malo dosadnog, puta. Posle podne, pokušali smo da nekako preprečimo magistralu, makar nekoliko kilometara da vozimo u tišini te smo skrenuli na put kroz neko selo, vozili, vozili, na kraju stigli do nekakve rampe, i kraj! Razočarani, istim putem nazad. Stadosmo pred neke kuće da pitamo za pravac što je i bila sreća, jer gospođa koja je bila ispred kuće se predstavila kao «administrator rejona», šta god to značilo, i kada je čula da volimo da vozimo po sporednim putevima, pitala za dozvolu da nam predloži plan puta. Tako uradismo, i konačno smo bili na makadamskom putu, neometani od 
motornih vozila. Osetili smo, konačno, širinu ove zemlje. U Rusiji nebo je neobično veliko, poklopi čoveka kao ogroman poklopac šerpe. Vozimo se ovim putem, oko nas zelenilo, dišemo punim plućima prozračan i čist vazduh. Polako ostajemo bez vode, prolazimo kroz nekakvo malo selo, vidimo ženu kako čeprka po bašti. Pitamo je da negde napunimo bidone, vodi nas do bunara, pokazije kako se koristi, Bunar kao i svaku bunar, samo ga treba prepoznati, karakterističan okrugli oblik ovde je zamenjen četvrtastom drvenom konstrukcijom sa krovićem tako da liči na kućicu za psa, sa vratima koje se otvore i tu je kanta, limena. Ostalo je poznato. Uzimamo vodu, raspitujemo se za obalu Volge gde mislimo da spavamo, kaže nam da ima dvadesetak kilometara do tamo. Pita da li smo gladni, kako još može da nam pomogne... Kasnije smo načili da su u Rusiji ljudi veoma predusretljivi, a pitanje «da li ste gladni» označava baš to, ako se da negativan odgovor nema poznatog srpskog nutkanja, a ako obed se prihvati iz prvog puta to nije znak nekulture. Ovaj put, iako gladni, odbili smo gostoprimstvo i nastavili. Posle nekog vremena stigosmo na obalu Volge gde napravismo jedan od najlepših bivaka za vreme našeg boravka u Rusiji. Reka je na ovom mestu plitka, široka i čista. Na obali gde smo postavili šator trava je katka, meka, kao pokošena a zemlja ravna, san svakog kampera. Na drugoj obali nalazi se prirodna fabrika za prečišćavanje vazduha, zelena i gusta borova šuma koja se gubi u daljini. Sedimo, fotografišemo, posmatramo, rečju uživamo... Kasno zaspimo.
Ujutru rutinski pakujemo kamp i opet smo u sedlima.Vozimo polako, brzina nam nije prioritet već želimo da upoznamo ovu divnu zemlju koja se polako otvara pred nama, kao školjka koja polako pokazuje svoj biser. Danima prolazimo kroz razna sela, neka imaju samo nekoliko stanovnika, neka su napuštena. Prolazimo kroz veće i manje gradove. Mali, uspavani gradovi u kojima se život odvija sporo, uz obavezno dnevno sledovanje votke. Veći gradovi koji su malo bogatiji... Civilizaciju na kakvu smo navikli ne viđamo. Vozimo se raznim putevima, od izlokanih šumskih staza 
prepunih bara preko kojih prenosimo bicikle, ili zapuštenih puteva kojima godinama niko nije prošao, a koji su uredno iscrtani na karti koju smo kupili u lokalnoj knjižari. Ovi nepostojeći putevi povezuju avetinjska, napuštena sela koja su nekada bila centar regiona. Kroz jedno takvo selo vodi nas Saša, kod koga smo se sklonili od kiše i prenoćili, bili ugošćeni večerom i doručkom i svakom vrstom pažnje. Selo se zove Dobroje, glavni put zarastao u travu još u sebi čuva kamenje od koga je izgrađen a po kome su za vreme Velikog Otadžbinskog Rata, kako Rusi zovu Drugi svetski rat išli nemački tenkovi ali ga nisu uništili. Stoji put i posle 60 godina, samo sada povezuje skelete drvenih zgrada koje su nekada bile škole, internat, bila je tu i velika crkva, pošta i sve je još na mestu, sa sve pločama koje stoje pored praznih prozora na kojim su natpisi. Ovde su pre samo dvadeset godina dolazili karavani čak iz Novgoroda na sajam koji se održavao jednom mesečno. Sada je svuda trava, zeleno...
Na našem putu prolazimo pored crkava koje su pretvorene u ruševine. Pored mnogih sada stoje drveni krstovi ili tablice koje kazuju da je crkva ponovo osvećena i da se očekuje njena obnova. Sedamdeset godina komunizma ovde je ostavilo duboke tragove. Crkve su služile kao skladišta, štale ili u boljem slučaju pretvorene su u škole ili bolnice. Na mnogim mestima još ima tabli sa nazivima kolhoza, ili sovhoza, zadruga koje su formirane posle revolucije 1917, godine a koje su zamenile privatno vlasništvo. Pored puta su livade sa divljom travom, tek ponegde vidimo polje sa mašinski pokošenom travom. Poljoprivredni deo ove zemlje razvijeniji je na jugu, ovde zime ipak traju jako dugo, skoro devet meseci. Želimo da jedemo voće, cene su visoke. Breskve se prodaju za 15 rubalja, ali po komadu. Trešnje, kojih ima prodaju se za 120 rubalja po kilogramu. Hrana je relativno jeftina, na sve strane su prodavnice sa solidnim izborom robe, hleba ima preko celog dana, sivog i crnog. Beli hleb je ovde novotarija, zovu ga «baton» i prodaje se pakovan u plastičnu foliju. Postoje i nekakvi kafei, ili ekspres restorani koji najviše podsećaju na menze, zovu se ili «stalovaja» ili «zakusoćnaja», u njima se za manje od sto rubalja može dobiti kompletan obrok, supa, jelo, salata i hleb, kafa ili čaj. Na ovim mestima se jede izanđalim aluminijumskim viljuškama, noževa iz nekog razloga nema. Prisutne su i individue koje svoj život provode na ovim mestima, jer se ovde može za mali novac popiti porcija votke ili piva, koje svojim od akohola mutnim očima gledaju okolo tražeći nekoga ko će im platiti piće.
Vozimo dalje kroz ovu čudnu, prelepu zemlju... Kao na bioskopskom platnu smenjuju se predeli, jednog trenutka pored puta vidimo gomilicu parkiranih bicikala poleglih u travu, na njima natovarene potrepštine za boravak u prirodi. Prepoznajemo kolege-cikloturiste, peilazimo im. Pitamo se za zdravlje, vidimo da su to deca, od petnaestak godina prosečno. Vidimo starijeg bradonju koji ih predvodi, svi zajedno odmaraju u travi. Zaputili su se ka izvoru reke Volge, na isto 
mesto gde i mi. Nastavili smo put zajedno. Raspituju se ko smo i odakle smo, odgovaramo im. Predstavljaju nam se, oni su pravoslavna omladina koja obilazi znamenitosti i svetinje Rusije. Do večeri smo stigli na odredište, pada mrak, pravimo zajednički kamp. Kuva se večera, vođa ove družine je otac Aleksej, ili «baćuška» kako ga svo oslovljavaju. Baćuška je sveštenik Ruske pravoslavne crkve, svake godine organizuje ovakve ili slične izlete. Zovu nas da vozimo sa njima naredna dva dana, da budemo njihovi gosti. Rado prihvatamo, i provodimo dva lepa dana među ovom decom. Vozimo, tačnije guramo i prenosimo bicikle preko staza i puteljaka odavno zaraslih u travu a koji su lepo prikazani na GPS uređaju u koji naš baćuška gleda. Dolazimo do ruba šume, više nema ni traga od puta. Postoji jedina mogućnost da se vratimo, ili da pokušamo da se probijemo kroz šumu do jezera udaljenog tri-četiri kilometara. Glasamo za put kroz šumu, i počinje naše mukotrpno probijanje između drveća. Deca vuku svoje bicikle bez protesta, radujuću se i smejući se, kao da su na igralištu obdaništa. Imaju raznorazne b
icikle, od sasvim dobrih, sa kvalitetnom opremom do nečega što liči na dobri, stari «Poni» sa kontrom, bez brzina, naravno. Na nekoliko mesta smo morali da pregazimo reku koja nam dopire do kolena, potrudili su se da nam nađu papuče da ne izgrebemo tabane na kamenju na dnu reke. Baćuška se više puta vraća i prenosi sitniju decu i devojčice na svojim leđima, kao i njihove bicikle. U pratni ove simpatične grupe je ivisoki Serjoža, preko dana nastavnik mašinstva u srednjoj školi a noću taksista. Svi žive u gradu Tver, centru Tverske oblasti Ruske federacije, gradu od preko milion stanovnika, sva deca su sasvim urbana, žive u soliterima i tim pre nas čudi njihovo spokojno putovanje u ovim teškim uslovima. Od starijih tu je i sitni i hitri Nikolaj koji se svima nađe u nevolji. Najzad, posle dosta stenjanja, grebanja i gacanja izbili smo na čistinu pored jezera gde smo napravili bivak za ovu noć. Kratka, vrlo kratka molitva pred večeru, svi okrenuti prema istoku, svetla julska noć čine atmosferu iskonskom, kao iz nekog filma o Andreju Rubljovu. Brzo zaspimo u šatorima. Ujutru, baćuška poput pravog svetog čoveka preplivava jezero, nalazi čamac i prebacuje sve na drugu stranu, u civilizaciju. Odlazimo do stare crkve, bradati biciklista odjednom postaje sveštenik, oblači mantiju, u crkvi obavlja obred. Upoznaje nas sa lokalnim parohom, priča kratku istoriju crkve, koja je kao i mnoge crkve u Rusiji do početka devedesetih godina bila van upotrebe, bar u crkvenom smislu. Drevne ikone su uništene, na njihovom mestu su naslikane nove. Dobijamo male ikone za uspomenu na ovaj susret, Nedaleko odatle rastajemo se sa ovom veselom družinom, opet smo sami.
Vozimo dalje sami a naš plan puta je potpuno poremećen. Trebali smo biti
na sasvim drugoj strani, ali nije nam žao. Već drugi put smo par dana skrenuli sa puta i odlično nam je bilo, utisaka puna kapa. Veoma se prijatno osećamo u ovoj zemlji, nemamo osećaj da smo u «debelom» inostranstvu, pre kao da smo kod rođaka u Čačku. Kada ljudi pitaju ko smo i odakle smo, i saznaju da smo Srbi obraduju se, pomenu «srpsku braću», raspituju se kako je kod nas, pamte bombardovanje, koje smo mi već po malo zaboravili. Čude se kako, a prošlo je tako malo vremena. Teško je objasniti način života i razmišljanja nas koji smo u majčici Srbiji preživeli devedesete godine, pa i ne pokušavam. Kratko ispričam da imamo par ruševina u centru grada koje više ne primećujemo, nekoliko spomen ploča sa imenima žrtava i to je sve... Davno je bila devedesetdeveta godina!
Na odmorištu pored jezera Iljmenj dobili smo poziv da prisustvujemo poslednjoj večeri ekološko-etnološkog kampa koji se ovde održava svake godine. Rado pristajemo i postavljamo šatore, upoznajemo se sa 
omladinom koja ovde boravi poslednjih dvadesetak dana, čisteći plažu, obnavljajući zapuštenu građevinu koja je sada sedište «Centra za zdrav život» iz Veliog Novgoroda. Pokazuju nam rezultate svoga rada, fotografije sa ovogodišnjeg kampa. Sa ponosom govore da je ovde pre nekoliko dana bio Branderburški simfonijski orkestar i održao koncert na otvorenom. Da smo ranije znali... Ove noći niko ne spava, dele se pokloni, mi smo dobili «certifikat» kojim se potvrđuje smo uzeli učešće u ovom kampu, sa imenima i prezimenima. Do ranih jutarnjih sati traje zabava. Ujutru, posle doručka, umorni ali puni nove energije upućujemo se ka Velikom Novgorodu, gde boravimo naredne dve noći kod Liz iz Hospitaliti kluba. Prvo veče izlazimo, pokazuje nam grad, poziva svoje drugove koji u parku
u centru grada izvode ples sa vatrom. Sledećeg dana upoznajemo se sa istorijom ovog starog grada, posećujemo stari manastir iz XII veka, vidimo lepo obnovljenu tvrđavu, spomenik hiljadugodišnjice Rusije i još mnogo, mnogo toga. Za svaku građevinu ili spomenik Liz daje stručno objašnjenje, kao de je stručni vodič. U neku ruku i jeste, rođena je ovde, i voli svoj grad, zato i zna mnogo o njemu.
Posle Velikog Novgoroda nastavljamo ka našem cilju, Sankt Peterburgu, gde stižemo posle par dana. Ovaj grad nas odmah osvaja svojom lepotom. Nedavno je povodom jubileja - tristagodišnjice grada svaka zgrada renovirana tako da grad blista, kao mlada na venčanju. Dolazimo u 14:30 sati po lokalnom vremenu ispred spomenika Petru velikom, osnivaču ovog grada čime zvanično završavamo ekspediciju posle pređenih 1286. kilometara i dvadeset dana puta. Fotografišemo se, čestitamo jedni drugima. Podsećamo se svega što smo doživeli na ovom putu, blatnjavih staza kojima smo prelazili dvadesetak kilometara dnevno, autoputa kojim smo za dan išli 130 kilometara za nekoliko sati, divnih ljudi koje smo upoznali, predivnih predela. Upućujemo se ka hostelu u kome ćemo odsesti, ostavljamo stvari, osvežavamo se i, po prvi put od početka
ekspedicije nenatovarenih bicikala, idemo u razgledanje grada, odlazimo do plaže Finskog zaliva, prstrima komešamo vodu Baltičkog mora, obilazimo Ermitaž, Auroru, Petrokrepost i sve one znamenitosti o kojima smo do sada čitali i učili u školi a koje su sada pred nama u svoj svojoj lepoti.
Ne možemo naći železnićke karte za voz do Moskve ali nekako nalazimo avionske, po istoj ceni. Posle dosta peripetija oko rasklapanja bicikala ipak smo u avionu, posle ponoći stižemo u Moskvu, odspavamo na aerodromu, ujutru lepo organizovanim železničkim prevozom stižemo do centra grada i rešavamo da pogledamo turustičku ponudu ruske prestonice. Nebo se opet urotilo protiv nas, pada jaka kiša, par sati smo zarobljeni u kafeu pored čaše soka i mutnog neba koje prosipa svoj tovar na moskovske ulice. Ipak, posle podne padavine prestaju, i posle ručka sa mojom prijateljicom koja je trenutno u ovom gradu razgledamo Crveni trg i ulicu Arbat, uveče ispratim moje drugove na voz a ja polako metroom pa onda gradskim autobusom, znojav, prljav i umoran stižem na međunarodni aerodrom «Šeremetjevo 2» gde provodim još jednu aerodromsku noć i ujutru polećem za Beograd.
Ovim smo zvanično završili našu malu ekspediciju «CikloRusija 2007», kući smo poneli nezaboravne pozitivne utiske, rado se sećamo naših novih prijatelja koje smo upoznali na ovom putu. Zauvek ćemo nositi u svom srcu Rusiju, pamtićemo doživljaje i predele. Ipak, osećamo da smo tek načeli otkrivanje ove velike zemlje i da ima još mnogo toga da se otkrije i doživi. Jednog dana, vratićemo se i nastaviti gde smo stali. Do tada, do svidanija, Rosija!
Momir Kostić